Појам и хисторијат ЕУ
Европска унија (ЕУ), економска је и политичка унија, јединствена међувладина и наднационална заједница европских држава, настала као резултат процеса сарадње и интеграције који је започео 1951. године између шест држава (Белгије, Француске, Њемачке, Италије, Луксембурга и Холандије) у виду Европске заједнице за угаљ и челик. У циљу квалитетнијег економског и политичког уједињења односно стварања заједничког тржишта, поменуте државе 1957. године интегришу друге секторе својих привреда потписивањем Римских уговора којим су створене Европска заједница за атомску енергију (ЕУРАТОМ) и Европска економска заједница (ЕЕЗ).
Појам Европска унија први пут је уведен Уговором о Европској унији (познатији као Уговор из Маастрицхта) који је, као нова етапа у процесу интензивнијег интегрисања, ступио на снагу 1993. године. Овим Уговором су постављени циљеви економске и монетарне уније, јединствене валуте, заједничке вањске и сигурносне политике, увођење држављанства Уније као и уска сарадња у правосуђу и унутрашњим пословима.
Европска унија је једина организација ове врсте на свијету и због изузетне специфичности јако је тешко дефинисати на прави начин. То је организација која се константно мијења и свакодневно надограђује политике у којима дјелује. Представља аутономну цјелину с властитим сувереним правима и правним поретком који је неовисан о државама чланицама и којем, у подручјима надлежности ЕУ, подлијежу и саме државе чланице и њихови држављани.
Циљеви ЕУ
Европска унија има сљедеће циљеве:
• промовисање мира, својих вриједности и добробити својих грађана;
• гарантовање слободе, сигурности и правде без унутрашњих граница;
• одрживи развој на темељу уравнотеженог економског раста и стабилности цијена, високо конкурентна тржишна економија с пуном запослености и друштвеним напретком те заштита животне средине;
• борба против социјалне искључености и дискриминације;
• промовисање научног и технолошког напретка;
• јачање економске, социјалне и територијалне кохезије те солидарности међу државама чланицама;
• поштивање богате културне и језичне разноликости;
• успостављање економске и монетарне уније чија је валута еуро.
Чланство ЕУ
Од свог оснивања од стране шест већ поменутих држава, ЕУ је остварила знатан напредак. Изградила је јединствено тржиште роба и услуга које данас обухвата 27 држава чланица чији су грађани слободни да се крећу и живе гдје год желе у оквиру њених граница. Створила је јединствену валуту, еуро, која је сада водећа свјетска валута и која чини јединствено тржиште ефикаснијим. У јануару 2020. године, Уједињено Краљевство постаје прва држава у хисторији која напушта Европску унију што је својеврстан преседан, обзиром да се, од свог оснивања па до тог тренутка, ЕУ увијек ширила.
Институције ЕУ
Најважније институције ЕУ су:
• Европски парламент - представничко тијело грађана ЕУ, које заједно са Вијећем, има законодавну власт. Остале надлежности се могу класифицирати на финансијске (буџетске) и надзорне. Проводи поступак надгледања рада свих осталих институција ЕУ, а посебно Европске комисије, врши и политички надзор, има савјетодавну функцију те бира предсједника Европске комисије. Састоји се од 705 заступника, који се бирају сваких 5 година.
• Европско вијеће – политичка институција (не извршава законодавне овласти) која Европској унији даје потребан потицај за развој и утврђује опће политичке смјернице и приоритете тог развоја. Састоји се од предсједника држава или предсједника влада држава чланица Европске уније, предсједника Европског вијећа те предсједника Европске комисије.
• Вијеће Европске уније - институција ЕУ која заједно са Европским Парламентом извршава законодавне и буџетске овласти те обавља функције утврђивања политика и координације. Састоји се од 27 министара влада држава чланица (по један представник сваке државе чланице), а који ће од њих учествовати на састанку зависи од тема које су на дневном реду. Представља јединствено тијело али дјелује у десет формација (опћи послови, вањски послови, економски и финансијски послови, правосуђе и унутрашњи послови, запошљавање, социјална политика, здравље и заштита потрошача, конкурентност, промет, телекомуникације и енергија, пољопривреда и рибарство, заштита животне средине, образовање, млади и култура.
• Европска комисија - политички неовисно извршно тијело ЕУ-а. Једина је одговорна за израду приједлога за ново законодавство (о чијем доношењу одлучују Парламент и Вијеће). Поред тога, управља политикама и додјељује финанцијска средства ЕУ-а, проводи законодавство ЕУ-а и представља ЕУ на међународном нивоу. Заједно с Европским парламентом и Вијећем Европске уније, чини три главне институције које воде Европску унију. Политичко водство чини тим од 27 повјереника (по један из сваке државе чланице ЕУ-а), чији мандат траје пет година и везан је уз мандат Европског парламента.
• Суд Европске уније - осигурава поштивање права при тумачењу и примјени Оснивачких уговора. Суд ЕУ одлучује о претходним питањима на захтјев судова држава чланица, о тумачењу права Уније или ваљаности правних аката институција ЕУ и одлучује у поступцима које покрећу државе чланице, институције ЕУ те физичке или правне особе. Суд ЕУ чине три суда: Суд, Опћи суд и Службенички суд. Састоји се од једног судије из сваке државе чланице, тако да је заступљено свих 27 националних правних система Европске уније, а именују се на мандат од шест година, који може бити и обновљен.
• Европска централна банка - Главни задатак банке је да управља еуром, односно да заштити вриједност јединствене валуте ЕУ и да брине о очувању стабилности цијена у еурозони. Европска централна банка је одговорна за креирање и спровођење економске и монетарне политике ЕУ. Сарађује с националним средишњим банкама свих држава чланица ЕУ и оне заједно чине Европски систем централних банака. Састоји се од: Управног вијећа као главног тијела за доношење одлука, Извршног одбора који управља свакодневним радом банке и Опћег вијећа које има савјетодавну и координацијску улогу.
• Ревизорски суд - посебна контролна институција ЕУ која штити интересе порезних обвезника ЕУ. Надлежности у оквиру којих Ревизорски суд дјелује односе се на: провођење ревизије прихода и расхода ЕУ, провјеру особа или организација које управљају финансијским средствима ЕУ, представљање налаза и састављање препорука у извјештајима за Комисију и националне владе, пријављивање могућих превара Европском уреду за борбу против превара, састављање годишњег извјештаја за Европски парламент и Вијеће, изношење стручног мишљења о унапређењу управљања финансијама ЕУ. По једног члана Ревизорског суда из сваке државе чланице ЕУ именује Вијеће након савјетовања са Европским парламентом на обновљиве шестогодишње мандате.
Правни систем ЕУ
Европска унија је израдила аутономни правни систем, самосталан и одвојен од правних поредака држава чланица. Ријеч је о систему који обухваћа све правне акте које доносе државе чланице, односно Оснивачке уговоре као примарне изворе права те правне акте које доносе институције Европске уније на темељу Оснивачких уговора као секундарн изворе права.
Укупност свих правних аката Европске уније назива се и правном стечевином европске уније (ацqуис цоммунатаире). Пријеносом дијела суверених права држава чланица на институције европске уније институцијама се омогућује самостално одлучивање у појединим подручјима, чиме Европска унија ствара правни систем који директно обавезује државе чланице и грађане Европске уније.
Примарни извори права су извори права који обухватају правне акте који директно, без посредовања инстутуција европске уније доносе државе чланице. Примарни извори права обухваћају оснивачке уговоре те њихове измјене и допуне, као и опћа начела права која настају у пракси Суда Европске уније. Повеља Европске уније о основним правима такођер је примарни извор права.
Секундарни извори права европске уније су извори права који обухваћају:
- ПРАВНЕ АКТЕ које доносе инститиције ЕУ
- Међународне уговоре које склапа ЕУ
- Праксу суда ЕУ
Уредбе
Уредбе су правни акти који се аутоматски и уједначено примјењују у свим државама чланицама чим ступе на снагу те нема потребе да их се преноси у национално законодавство. Оне су у цијелости обвезујуће у свим државама чланицама.
Директиве
Директивама се од држава чланица захтијева да постигну одређени резултат, али им се препушта избор проведбе. Државе чланице морају донијети мјере како би их укључиле (пренијеле) у своје национално законодавство ради постизања циљева утврђених у директиви. Национална тијела морају обавијестити Еуропску комисију о тим мјерама.
Преношење у национално законодавство мора се провести унутар рока утврђеног тијеком доношења директиве (обично унутар двије године). Ако држава не пренесе директиву, Комисија може покренути поступке због повреде прописа.
Одлуке
Одлуке су обвезујући акти који се примјењују на једну или више држава чланица, подузећа или појединаца. Дотична се странка мора обавијестити и одлука ступа на снагу од тог приопћења. Не требају се преносити у национално законодавство.
Препоруке
Препоруке омогућују институцијама ЕУ-а да изразе своја стајалишта и предложе правац дјеловања, а да притом не намећу никакве правне обвезе онима којима их упуте. Нису правно обвезујуће.
Мишљења
Мишљење је инструмент који омогућује институцијама ЕУ-а да дају изјаву, а да притом не намећу никакве правне обвезе онима којима га упуте. Мишљење није правно обвезујуће.
Делегирани акти
Делегирани акти правно су обвезујући акти којима се Комисији омогућује допуна или измјена дијелова законодавних аката који нису кључни ради, примјерице, утврђивања детаљних мјера.Комисија доноси делегирани акт и он ступа на снагу ако Парламент и Вијеће немају примједби.
Проведбени акти
Проведбени акти правно су обвезујући акти којима се омогућује да Комисија,под надзором одбора који се састоје од представника држава чланица, утврђује увјете којима се осигурава уједначена примјена законодавства ЕУ-а.